Sa hladnijim danima, možda pomalo zaboravljamo i na deponije, koje su nekako goruća tema kada gore po onim letnjim vrelim prilikama... A hladne glave, možemo da se prisetimo ili da probamo da razumemo - kako, zašto, ko i naravno - dokle...
Čovek je oduvek razmatrao važnost svog odnosa prema prirodi. Antički filozofi poput Aristotela potencirali su život u harmoniji sa prirodom. Stari Sloveni su svoja božanstva smeštali u šume, potoke, livade. Osa sveta za Stare Slovene, bila je, prema nekim tumačenjima - u drvetu jele, a vuk je za njih bio - sveta životinja. Ali, tada nije bilo plastičnih boca, kesa, hemikalija kojih se trebalo nekako „otarasiti“.
Foto Piksabej
Umeju rane iz prošlosti da zabole, i na ličnom, a i na kolektivnom novou. Tako isto, dođe vreme da zatreperi, poput „onog nečeg oko džigerice“ kod ljudskog bića, i nešto iz višedecenijskih naslaganih slojeva – đubreta. I ti slojevi se mogu analizirati, skoro pa arheološki. I eto, bili smo svedoci – mogu da zatrepere, odnosno da tinjaju, pa i da se zapale.
Drevne Maje upražnjavale su uobičajeni mesečni ritual u kome su se ljudi u selu određenog dana, okupljali i palili svoje smeće na velikim deponijama.
U Rimskom carstvu, prema izvorima koje pružaju arheološki nalazi, postojali su posebni radnici koji su sakupljali uskladišteni otpad iz domaćinstava i prodavali ga poljoprivrednicima radi zarade. Domaćinstva koja su koristila te usluge takođe su ih plaćala.
U starom Egiptu, svako domaćinstvo je imalo zadatak da odlaže smeće na deponiju – a to su, između ostalog, bili kanali koji su bili leglo štetočina i bolesti. Stari Egipćani imali su običaj i da smeće jednostavno bacaju na otvorena polja.
Sa industrijskom revolucijom i porastom broja stanovnika u gradovima, počinju ozbiljni problemi sa smećem. U Engleskoj, nagomilavanje otpada u gradovima izazvalo je brzo pogoršanje sanitarnih uslova i opšteg kvaliteta života. Nagli društveni napredak kao posledica industrijske revolucije i inovacija iz 18. i 19. veka, prirodu je uzimao u obzir jedino kao izvor sirovina.
Ulice su se gušile od prljavštine zbog nedostatka propisa o uklanjanju otpada. Sredinom 18. veka, u Londonu se javljaju prve inicijative o tome da se otpad premešta dalje od grada. Mnogi su đubre bacali u Temzu. Slični problemi, javljaju se u 19. veku i u drugim velikim gradovima Evrope i Severne Amerike. U Njujorku je 1895. godine počeo organizovan odvoz smeća konjskim kolima.
Ipak, u mnogim brzorastućim industrijskim gradovima, u nedostatku sistema za tretman smeća, uobičajen prikaz bile su svinje i psi koji su trčali po ulicama, jeli smeće, a i same mrtve životinje ostavljenje na ulicama, nisu bile redak prizor.
I u našim gradovima u periodu zamaha industrije, nije bilo uopšte „nenormalno“ da se otpadne vode iz, recimo fabrike za preradu kože i vune ispuštaju direktno u prvu reku koja je na raspolaganju.
Foto: Piksabej
A u dvadesetom veku... Baka mi je odavno pričala da su kao devojčice, ona i njene drugarice jedva čekale ispuštanje tople fabričke vode, kako bi išle na obalu, i iskoristile je da obave pretpranje krpara, prostirki, pa i garderobe. O tome gde to đubre ide (u zemljište, podzemne vode…) nije kao devojčica razmišljala. Na taj zadatak su je slali roditelji i – gotovo! Toliko o tome.
O precima i potomcima
Često čujemo poruke aktivista koji se bore za zaštitu životne sredine u kojima nas pozivaju da razmislimo o odnosu prema prirodi, jer planeta ne pripada nama, već i našim, nerođenim potomcima.
Vratimo se malo unazad i evo – rodili smo se.
Mi smo sada potomci koji su se našli u čudu, i koji „moraju da okaju grehe predaka“, i njihov (svesno ili nesvesno) nemaran odnos prema prirodi - u kojoj su našli prostor za taloženje smeća.
Metri i metri poslaganog đubreta na nesanitarnim i divljim deponijama su izazov koji su nam ostavili roditelji, bake, deke… Da li biste ih i koliko krivili? Da li su znali šta čine? Da li su samo igrali po ondašnjim pravilima i „radili isto što i ostali“, dok su razmišljali kako da prehrane višečlane porodice.
Možda su neki od njih imali pretpostavke o tome šta se može desiti sa taloženjem svega i svačega „ tu nadomak grada“, neki nisu ni bili pismeni, drugi su studirali, ali ih životna sredina nije mnogo zanimala…
Daleko od očiju, daleko od … Đubre je tamo negde.
Danas, čulo mirisa ume da upozori da nešto nije u redu. Otkrivamo – gori deponija. Objašnjavaju nam: Decenijama taloženo đubre izaziva hemijsku reakciju, konstantno „gorucka“, a kada su visoke temperature, ume i da se zapali.
Deponija Vinča, nadomak Beograda, dnevno primi i po 1.500 tona smeća. Prostire na oko 70 hektara, a otpad se na toj lokaciji odlaže od 1977. godine.
Kao što šuma autokontrolom po pravilima prirode „reši“ da se oslobodi viška rastinja, starih ili mrtvih stabala, pa podnese prirodni požar uglavnom nastao od udara groma, kako bi se regenerisala i dala šansu mladom rastinju, tako je mehanizam „samozapaljivanja“ đubreta možda neophodan da bi taj dim i smrad alarmirali nekome da je – dosta.
I pitanje – Ko je kriv? Uvek pitanje – Ko je kriv? Lako postavljivo pitanje, omiljeno, popularno.
Za mnoge krize i katastrofe teško je odrediti krivca, a nekada to pitanje uopšte i nije najvažnije, jer odgovori mogu biti razni, mogu izazavati napetosti, gubljenje energije na utvrđivanje pomenute krivice, vraćanje na kalendar izbora i pređašnjih vladajućih garnitura, trošenje vremena na upiranje prstom…
U međuvremenu pratimo kakav je kvalitet vazduha, ustanovljen revnosnim redovnim merenjem, jer sada je 21. vek.
Evropska agencija za zaštitu životne objavljuje informacije o koncentraciji „pe-em“ čestica u gradovima širom kontinenta.
„Pe-em 10“ čestice u vazduhu, su, između ostalog i posledica požara, pa i onih sa deponija. Od paljenja smeća, uglavnom „dobijamo“ štetna i, po zdravlje opasna jedinjenja dioksine i furane.
Vrednosti veće od 40, smatraju se upozoravajućim. Na interaktivnoj mapi Evropske agencije za zaštitu životne sredine možete pratiti stanje kvaliteta vazduha u svom gradu ili u mestu koje vas zanima.
Gde god da je – smeće je smeće
Nema samo Beograd Vinču. Uostalom, nesanitarne deponije možda i ne bi trebalo determinisati po lokalitetima.
Divlje i nepropisno „održavane“ deponije, gde god se nalazile, pripadaju celom svetu i prave problem celom svetu.
U martu se deo deponije Gazipur kod Nju Delhija se zapalio i više bagera je angažovano za gašenje požara. I obližnja deponija Balsva često gori ili obgoreva, jer se sastoji od gomila otpada slojeva nekada viših i od 50 metara.
Budući da je izvor požara zatrpan desetinama metara duboko, plamen je mnogo teže ugasiti. Gazipur je goreo i u novembru prošle godine.
U aprilu ove godine, ponovo je najavljen je plan za zatvaranje deponije Olusosun kod Lagosa u Nigeriji, smetlišta koje prihvata skoro 65 posto otpada koji se sakuplja ovom gradu sa oko osam miliona stanovnika.
Pre tri godine, požar sa te deponije uništio je autobuse jedne transportne firme i uzrokovao kolaps u saobraćaju.
U junu je smeće gorelo u komšiluku. Ogroman plamen osvetlio je noćno nebo ispred srednjovekovnog grada u kome je rođen Vlad Impaler (inspiracija za grofa Drakulu), nakon što je veliki požar zahvatio deponiju smeća. Ova deponija u Rumuniji je na nekim mestima visoka i 20 metara, smeće fermentira, gasovi pogoduju obgorevanju i nose veliki rizik za izbijanje požara.
Odvajanje. kategorizacija otpada i reciklaža, kao i korišćenje otpada u spalionicama za proizvodnju energije su među mogućim rešenjima, ali za budućnost.
Grafikon Statističkog zavoda Evropske unije (Statistical Office of the European Union – Eurostat) prikazuje tok stope odlaganja komunalnog otpada u evropskim zemljama u 2010. i 2019. godini.
Izvor: Eurostat
Stope deponija se izračunavaju deljenjem količine otpada poslatog na deponiju sa količinom nastalog otpada.
Podaci su prikazani opadajućim redosledom prema vrednostima podataka za 2019. godinu. Linija od 10% predstavlja cilj koji je EU postavila za 2035. godinu. Do tada bi trebalo da količina otpada koja ide ka deponijama bude manja od desetine.
Kada je sadašnjost bila budućnost, plastika, električni otpad, hemija, medicinski, i otpad svake vrste, taložili su se bez nekog plana. Posledice vidimo i osećamo skoro svim čulima, ali je dobro osetiti ih i razumom, kako se naši potomci u budućnosti ne bi pitali - „Kako nisu bili svesni toga šta rade?“
Količina otpada u EU raste, ali i stopa recikliranja
Stopa recikliranja otpada u Evropskoj uniji raste, ali količina recikliranog otpada i dalje je manja od polovine ukupnog proizvedenog otpada.
Specifični tokovi otpada pokazuju različite stope recikliranja, u rasponu od 66 odsto za ambalažni otpad do 39 procenata za električni i elektronski otpad.
Između 2010. i 2018. godine, ukupna proizvodnja otpada porasla je za pet odsto (114 miliona tona).
Količina otpada na deponijama se smanjila (2018. godine bila je 7,6 posto manja nego 2010. godine), iako je ukupna količina nastalog otpada nastavila da se povećava.
Autor: Maja Stojanović, dipl. politikolog i Mast. ekološke politike
